Kada se 22. i 29. septembra 2004. godine na repertoaru ABC američke televizijske mreže našla dvočasovna pilot-epizoda serijala Lost (ili Izgubljeni,
kako je ovaj krajnje jednostavan i nimalo obećavajući naslov preveden
na ovdašnjoj TV stanici koja ga je u međuvremenu sa minimumom uspeha
emitovala), malo ko je, uprkos velikom uloženom novcu i krajnje
kompleksnom produkcijskom setingu, očekivao početak nečega što bi se
danas moglo nazvati – novom (globalnom) istorijom televizijske fikcije.
Do leta sledeće godine, Lost je svoju premijeru doživeo u ukupno
38 zemalja, uključujući i Indoneziju, Maleziju, Mađarsku, Šri Lanku,
Brazil, Island, Rusiju... Produkcioni troškovi prve dve epizode koje su,
kao i ostatak serije, snimane na različitim lokacijama širom američke
države Havaji, kretali su se između deset i 14 miliona dolara, što je
gotovo četiri puta više od uobičajene cene snimanja pilot-epizode
serijala koji nastaju pod okriljem neke od vodećih američkih TV
kompanija. Podatak da je prvih pola sata inicijalne epizode emitovano
bez uobičajenih prekida namenjenih za reklamne blokove, kao i brojka od
oko 18,5, odnosno 16,3 miliona gledalaca koji su te dve poslednje
septembarske srede proveli uz preživele sa prekookeanskog leta 815 na
liniji Sidnej – Los Anđeles, otvorili su mogućnost da se o seriji već u
tom trenutku progovori kao o potencijalnom TV blokbasteru sezone. Pa,
ipak, uprkos velikoj gledanosti i planetarnoj instant popularnosti koja
seriju od samog početka prati, uz uobičajene statističke padove i
uspone, ono što na neki način predstavlja malu revoluciju jeste
specifična dramsko-marketinška logika zasnovana na njenom hipnotičkom
prisustvu u beskonačnim para-TV situacijama i medijima kojima je
ispunjena svakodnevica savremenog doba – internet forumima, blogovima,
diskusionim grupama itd. Ideolozi i stratezi Lost fenomena kao da
su, na najprirodniji mogući način, uračunali sve one obrasce uspeha
koji su vezani za realiti šou produkte sa veoma sličnim zapletima (Survivor
i slične) – grupa preživelih (u ovom slučaju preživeli su pad aviona)
nalazi se na nenaseljenom ostrvu u Južnom Pacifiku koje se, korak po
korak, odnosno epizodu po epizodu, otkriva u svim, najneverovatnijim
manifestacijama nemogućeg – od susreta sa polarnim medvedima i
nevidljivim džinovskim monstrumima do tragova civilizacije u vidu
napuštenih laboratorija i nečega što liči na meteorološke stanice.
S druge strane, osnovna narativna premisa ovog serijala gotovo da
ponavlja sve one, kroz istoriju fikcije, od književnosti, preko filma do
TV produkcija, klasične obrasce efemerne robinsonkrusoovske drame –
junak ili junaci izgubljeni su u vancivilizacijskom okruženju odakle,
uprkos svim lepotama i izazovima divlje prirode, pokušavaju da se vrate u
sopstveno vreme i sopstveni životni prostor. Čini se da je upravo
dramaturško poigravanje sa različitim tokovima vremena koje nam je
servirano kroz flešbekove, tj. priče iz života dvadesetak glavnih junaka
(svaka epizoda posvećena je jednom od preživelih ili "izgubljenih")
onaj iskorak u neočekivano, u ono što će ovaj serijal učiniti
drugačijim, hrabrijim, i na kraju, uspešnijim od mnoštva sličnih.
Međutim, osim insistiranja na puzzle dramaturgiji i sažimanju i
nelinearnom protoku vremena, ultimativan uspeh serije vezuje se upravo
za njen "život" u pomenutim paralelnim izvantelevizijskim medijima i to
najpre kroz neverovatno bogatu produkciju internet apokrifnih
interpretacija onoga što se u seriji može videti. Gotovo da nema
gledaoca koji zaveden onim što se na TV ekranu zbiva, nije pokušao da
nađe objašnjenje ili pokušaj tumačenja svih mogućih i nemogućih detalja
na doslovno hiljadama specijalizovanih veb portala, foruma, blogova sve
do ultimativnog vodiča kroz lost-kulturu, neke vrste enciklopedije koja
se, pogađate, zove "lostpedia" i na čijim je stranicama moguće
diskutovati o svemu onome što u samoj seriji ostaje nedorečeno. Ideja
producenata da, kroz različite nastupe u medijima, u intervjuima i na
sopstvenim blog-stranicama podstaknu ovaj beskonačni niz spekulacija,
diskusija i nagađanja, čini se, tokom emitovanja serijala postaje i
jedan od nosećih elemenata njegove popularnosti i upravo ona
specifičnost koja ga i tokom trajanja četvrte sezone čini drugačijim i
jedinstvenim u nepreglednom moru sličnih i ne manje ambicioznih TV
projekata.
kako je ovaj krajnje jednostavan i nimalo obećavajući naslov preveden
na ovdašnjoj TV stanici koja ga je u međuvremenu sa minimumom uspeha
emitovala), malo ko je, uprkos velikom uloženom novcu i krajnje
kompleksnom produkcijskom setingu, očekivao početak nečega što bi se
danas moglo nazvati – novom (globalnom) istorijom televizijske fikcije.
Do leta sledeće godine, Lost je svoju premijeru doživeo u ukupno
38 zemalja, uključujući i Indoneziju, Maleziju, Mađarsku, Šri Lanku,
Brazil, Island, Rusiju... Produkcioni troškovi prve dve epizode koje su,
kao i ostatak serije, snimane na različitim lokacijama širom američke
države Havaji, kretali su se između deset i 14 miliona dolara, što je
gotovo četiri puta više od uobičajene cene snimanja pilot-epizode
serijala koji nastaju pod okriljem neke od vodećih američkih TV
kompanija. Podatak da je prvih pola sata inicijalne epizode emitovano
bez uobičajenih prekida namenjenih za reklamne blokove, kao i brojka od
oko 18,5, odnosno 16,3 miliona gledalaca koji su te dve poslednje
septembarske srede proveli uz preživele sa prekookeanskog leta 815 na
liniji Sidnej – Los Anđeles, otvorili su mogućnost da se o seriji već u
tom trenutku progovori kao o potencijalnom TV blokbasteru sezone. Pa,
ipak, uprkos velikoj gledanosti i planetarnoj instant popularnosti koja
seriju od samog početka prati, uz uobičajene statističke padove i
uspone, ono što na neki način predstavlja malu revoluciju jeste
specifična dramsko-marketinška logika zasnovana na njenom hipnotičkom
prisustvu u beskonačnim para-TV situacijama i medijima kojima je
ispunjena svakodnevica savremenog doba – internet forumima, blogovima,
diskusionim grupama itd. Ideolozi i stratezi Lost fenomena kao da
su, na najprirodniji mogući način, uračunali sve one obrasce uspeha
koji su vezani za realiti šou produkte sa veoma sličnim zapletima (Survivor
i slične) – grupa preživelih (u ovom slučaju preživeli su pad aviona)
nalazi se na nenaseljenom ostrvu u Južnom Pacifiku koje se, korak po
korak, odnosno epizodu po epizodu, otkriva u svim, najneverovatnijim
manifestacijama nemogućeg – od susreta sa polarnim medvedima i
nevidljivim džinovskim monstrumima do tragova civilizacije u vidu
napuštenih laboratorija i nečega što liči na meteorološke stanice.
S druge strane, osnovna narativna premisa ovog serijala gotovo da
ponavlja sve one, kroz istoriju fikcije, od književnosti, preko filma do
TV produkcija, klasične obrasce efemerne robinsonkrusoovske drame –
junak ili junaci izgubljeni su u vancivilizacijskom okruženju odakle,
uprkos svim lepotama i izazovima divlje prirode, pokušavaju da se vrate u
sopstveno vreme i sopstveni životni prostor. Čini se da je upravo
dramaturško poigravanje sa različitim tokovima vremena koje nam je
servirano kroz flešbekove, tj. priče iz života dvadesetak glavnih junaka
(svaka epizoda posvećena je jednom od preživelih ili "izgubljenih")
onaj iskorak u neočekivano, u ono što će ovaj serijal učiniti
drugačijim, hrabrijim, i na kraju, uspešnijim od mnoštva sličnih.
Međutim, osim insistiranja na puzzle dramaturgiji i sažimanju i
nelinearnom protoku vremena, ultimativan uspeh serije vezuje se upravo
za njen "život" u pomenutim paralelnim izvantelevizijskim medijima i to
najpre kroz neverovatno bogatu produkciju internet apokrifnih
interpretacija onoga što se u seriji može videti. Gotovo da nema
gledaoca koji zaveden onim što se na TV ekranu zbiva, nije pokušao da
nađe objašnjenje ili pokušaj tumačenja svih mogućih i nemogućih detalja
na doslovno hiljadama specijalizovanih veb portala, foruma, blogova sve
do ultimativnog vodiča kroz lost-kulturu, neke vrste enciklopedije koja
se, pogađate, zove "lostpedia" i na čijim je stranicama moguće
diskutovati o svemu onome što u samoj seriji ostaje nedorečeno. Ideja
producenata da, kroz različite nastupe u medijima, u intervjuima i na
sopstvenim blog-stranicama podstaknu ovaj beskonačni niz spekulacija,
diskusija i nagađanja, čini se, tokom emitovanja serijala postaje i
jedan od nosećih elemenata njegove popularnosti i upravo ona
specifičnost koja ga i tokom trajanja četvrte sezone čini drugačijim i
jedinstvenim u nepreglednom moru sličnih i ne manje ambicioznih TV
projekata.
