Makedonija - Skoplje

Ne
zna se da li je lepša noć punog meseca nad Ohridom, ili jutro okupano
suncem. I onda pomislite da ste možda ipak čuli i videli ohridske
devojke kako izranjaju iz legende i igraju po površini jezera

U
noći punog meseca mirna voda Ohridskog jezera pretvara se u bleštavu
pozornicu. Tada ohridske devojke, iz legendi i bajki u kojima žive,
izlaze na površinu jezera i igraju na vrhovima prstiju po mreži paučine
satkane od srebrnih kapi ostalih iza zaspalih talasa. Vidite ih samo ako
zatvorite oči. Čujete ih samo ako zapušite uši.



U
noći punog meseca Ohrid vam daruje najveće savršenstvo lepote, spokoja i
duhovnosti čuvane u tačno 365 crkava, bogomolja, svetih mesta,
manastira... sazidanih za svaki dan u godini, za večnost. I tako, otkako
postoji, od prvog svog imena kada se zvao Lihnidas, što prevedeno sa
grčkog jezika znači Grad svetlosti, u IV veku p.n.e, ili još dalje kada
pokušate da zamislite svet pre četiri miliona godina kada su nastala
najstarija jezera na svetu Bajkalsko, Tanganjika i Ohrid... do danas.

Grad,
ljudi i voda čuvaju u sebi ono najlepše, najplemenitije i najvrednije, a
svakom posetiocu nesebično daruju mrvicu tog blaga. Ako ste dovoljno
mudri, kad se vratite u svoj prostor, negovaćete je dok ne poraste. Ako
niste, nećete ni primetiti šta ste dobili, pa nećete znati ni šta ste
izrubili.



Danas
u Ohridu živi oko 50.000 stanovnika. Grad se širi, neumitno,
pokušavajući da sačuva ono što ne sme da izgubi. Pomaže mu u tome
činjenica da je gotovo tri decenije pod zaštitom UNESCO-a kao svetska
kulturna baština, ali sve je teže sačuvati uglačanu staru kaldrmu i
patinom pokrivene krovove od asfalta i modernog crepa. Kao što je sve
teže pronaći nekada brojne prodavnice ohridskog bisera i nakita urađenog
filigranskom majstorijom precizne ruke iskusnog zlatara. Umesto toga, i
na ulicama starog grada sve je više neuglednih tezgi zatrpanih jeftinom
kineskom i turskom robom. A ipak, gde god da pogledate, na koju god
stranu da se okrenete, vi osećate one što je ovaj grad bio i ono što
jeste i danas, energiju taloženu i dograđivanu vekovima. Biće vam sasvim
prirodno da stara Ohriđanka, čuvši jezik pomalo različit od svog, upita
"odakle ste", kaže "dobro došli" i doda "sto jednu godinu živeli još". U
kom još gradu na svetu vam je iko ikad, tako nepoznat, rekao nešto tako
lepo, tako toplo, tako iskreno?



Dragulj makedonske krune

Kažu
da se boja Ohridskog jezera u toku jednog dana menja neprekidno,
prateći trag sunca na nebeskom svodu, njegovu igru sa oblacima, vrhovima
okolnih planina, vetrom, pticama, drvećem, ribama, ljudima, izvorima...

Galičica, Mokra planina, Jablanica, preko četrdeset reka i izvora koji stvaraju njegovu više od 200 metara duboku i 22 metra
providnu vodu, 17 različitih vrsta riba i bezbroj biljaka, ali i
legende, bajke i stvarnost – sve je to Ohridsko jezero. I ta mala riba
plašica, koja ima krljušt od koje nastaju najfiniji biseri, mesto odakle
se sa visine od 157 metara u Ohrid presipa 45 slapova vode Prespanskog
jezera, Biljanini izvori – sve je to Ohridsko jezero.

Obale
jednog od najstarijih jezera na svetu nesumnjivo su bile naseljene još u
preistoriji. Najraniji znaci koje je čovek ostavio za budućnost potiču
6.000 godina pre nove ere. Neki od sačuvanih dokaza ljudskog trajanja
smešteni su u Nacionalnom muzeju u Ohridu. Do V veka nove ere sagrađeno
je 12 bazilika,
od kojih je najveća i najznačajnija na mestu današnjeg manastira Sveti
Kliment. U to doba ovaj grad se još zvao Lihnidas.

Slovensko
ime Ohrid pominje se prvi put 879. godine, najverovatnije kao prevod
reči "vo hrid" – na brdu, što se poklapa sa dolaskom Klimenta i Nauma
(najpoznatijih učenika Ćirila i Metodija). Ova dva prosvetitelja toliko
su učinila za makedonski narod da i dan-danas postoji verovanje kako se
otkucaji srca svetog Nauma, sahranjenog u istoimenoj crkvi na obali
jezera, mogu čuti ako stanete iznad njegovog groba i prislonite uvo na
zid.

Zahvaljujući njima, kao i činjenici da je više od 3.500
učenika prošlo kroz školu manastira Sveti Pantelejmon, dva veka stariju
od Bolonjskog univerziteta, Ohrid je sto godina kasnije postao glavni
grad makedonskog carstva pod vođstvom cara Samuila, nesrećnog vladara
čije je srce prepuklo kada je ugledao svojih 15.000 oslepelih vojnika
koje su Vizantinci porazili u čuvenoj bici na Belasici 1014. godine...



Predanje najstarije porodice

Pričaju
neki Ohriđani kako se s vremena na vreme, kao vesnici nekakvog lošeg
glasa, mogu čuti krici i jauci, zveket čelika i urlik umirućeg
makedonskog vladara, ali sve je manje onih koji će, u želji da provere
istinitost verovanja, pažljivo osluškivati zvuke noći. Radije će
posetiti najstariju ohridsku porodicu čija istorija seže čitavih pet
vekova u prošlost.

Sredinom XV veka iz Kičeva u Ohrid su stigli
članovi porodice Kanevče. Smestili su se u, od radoznalih pogleda
skrivenom, udubljenju stene iznad jezera, na mestu zvanom Kaneo, unutar
gradskih zidina, a ubrzo su od Otomanskog carstva kupili dozvolu za
ribarenje po severnom delu jezera. Bili su veoma uspešni pa su postali
vlasnici kuća u samom Ohridu, a već od početka XIX veka posedovali su
nekoliko stilski prepoznatljivih građevina. I danas su neke od njih u
njihovom vlasništvu, mada od nekadašnjeg porodičnog bogatstva nije
ostalo mnogo.



Potomci
najstarije ohridske porodice, poput Stefana Kanevče, još pamte dane
kada se od ulovljene ribe živelo lepo i bogato, ali, s obzirom na to da
već dugo nije tako, uglavnom o tim danima pričaju radoznalim turistima
pokušavajući da na taj način zarade novac kojim bi, povratili nekadašnji
sjaj i lepotu svojim oronulim kućama. A kuće su, uprkos tome što su bez
televizora, modernog nameštaja i grejanja, uvek pune stranaca srećnih
što u XXI veku postoji mesto gde je zvuk talasa praćen hukom vetra
jedina uspavanka.



A
kada ustanete, dočekaće vas bleštavo jutro u kome na prvi pogled teško
možete da razlikujete nebo od jezera, govor vetra od jezika vode, snegom
pokrivene vrhove planina od pokojeg paperjastog oblaka zakačenog za
kakvu stenu... I onda shvatite da se ne zna je li lepša noć punog meseca
ili jutro okupano suncem i pomislite da ste možda ipak čuli i videli
ohridske devojke kako izranjaju iz legendi i igraju... U tome je
čarolija ovog mesta: kad jednom dođete, nikada ga nećete zaboraviti.