Ovaj deo Orbinovih primera svedoči da je vandalski jezik u stvari srpski. Nazalni odjek je normalan jer Vandali dolaze u Španiju i potom u Afriku sa severa, sa Severnog i Baltičkog mora. Kad smo kod Španije, osim pokrajine (V)andaluzije ostala je Špancima između mnogih i njihova, da ne kažem naša, možda najfrekventnija reč - vamos, vamo, ajmo – Radovan Damjanović.
AKCENAT
Jedan od glavnih razloga što mi je drago da je propala Jugoslavija je taj što sve manje trpim teror spikera, da ne kažem “govorećih” u medijima, koji su nas čitav život terorisali akcentovanjem JUGOslavija, iako smo svi mi, da kažem slobodno i stalno govorili jugoSLAVIJA. Dakle, narodski rečeno kod nas se bolje čulo slavija, a kod njih jugo. Možda bi nas i slomili da je ta država trajala bar 500 godina a ne sedamdesetak. Sad se pitam kad će početi da menjaju ovo Srbija? Videćemo...
Koje su to osobe, kreature, iz kojih centara, gurale te čudne naglaske u narod? Šta je bila ideja? Možda da se neverovatna otpornost srpskog jezika nagriza akcentom? I tako udara na samu njegovu strukturu. Jer koji to još mediteranski jezik ima logičnu rečenicu od četiri na izgled iste reči poput
naše: gore gore gore gore. Ona dobija očigledno smisao samo kroz
naglasak, dakle izgovor! Takvih primera ima još i svi oni dokazuju veliki značaj izgovora, pri tom u svoj svojoj preciznosti srpski jezik ostavlja i mogućnost “privatne” varijacije u okviru akcentovanja određene reči. Kao u primerima SLANINA-SLANINA, ili PLANINA-PLANINA, gde “izgovarač” prateći sopstveni osećaj i raspoloženje, akcentuje po inspiraciji i kontekstu. U ovom akcentovanju najrazornija i zaista bestidna varijanta je PATRIjarh. I sad mi od Cara Dušana izgovaramo normalno patrIJARH, id dođu “lektori” i teraju nas da govorimo “kako treba”. Neko će reći da su jezičke stvari u domenu konvencije, dogovora. Pa možda i jesu, ali nisu stvar nagovora! Jedna od takođe neverovatnih stvari je dirigovana i sprovođena ideja, sigurno pola veka, koja direktno stoji u vezi s hajkom na akcente. Ideja o participu. Kao, particip bilo kakav “ne treba” koristiti jer je to ... pa, recimo zastarelo!
I šta smo dobili time? Jednom sam čuo u elektronskom mediju osobu koja sebe naziva piscem, da kaže: “govornici srpskog”; što je rogobatna primena engleskog spikers. Jer u tradiciji srpskog jezika je da se govornikom ne naziva čovek koji govori (koristi određeni jezik) već onaj koji govori “uokviren” temom, u odgovarajućim vremenu i naravno prostoru!
Još davno, kad sam bio na Svetoj Gori, čitajući jedan grčki turistički vodič (na engleskom), kroz manastire, shvatio sam kako se i na najmanjim i najbezazlenijim stvarima čuvaju državni interesi, kroz preciznu formulaciju. Tamo je doslovno, kad se govorilo o Hilandaru, stajalo da ga nastanjuju “serbian spiking manks”, što se na srpski prevodi samo upotrebom participa kao “srpski govoreći monasi”. Dakle, Grk nije napisao “serbian manks” – srpski monasi, što oni u suštini jesu, već se strogo držao službenog i formalnog. I ma koliko to meni tada a i sada izgledalo sitno, i sitno, on je u pravu. Jer, svi naši monasi, kao prvo, nisu ni tada bili srbi, a drugo i najvažnije, da bi boravili dugo u Grčkoj, dobijali su grčke pasoše. I u sad oni svi postaju Grci, ali se precizno definišu – umesto Grci, kao serbian spiking manks. Što ostavlja mogućnost i za tumačenje da se radi o nekim ekscentričnim Grcima, koji iz nekakvih njihovih razloga – govore srpski!
Ono što shvatam kao posebno ekscentrično i vizionarsko u ovoj priči iz sedamdesetih godina prošlog veka jeste naziv jezika – serbian, dok je tada uveliko i iz sve snage kod nas zvanično vladala, da ne kažem harala sintagma: srpsko-hrvatski. Eto, i to je moguće. U svoj svojoj sitnosti Grci su tada bili krupniji od mnogih naših institucija koje su trebale da budu, i slovile kao nacionalne! I ne samo krupniji, već su bili i vizionari. Oni su više verovali u srpstvo od većine u samoj Srbiji. Kad bi hteo da budem zlurad, izgleda da su ih toliko naplašili Kralj Milutin i Car Dušan da i 600. godina kasnije Srbin znači nešto u Heladi!
Kad sam počeo sa akcentom, da kažem još samo nešto o participu. Razumem da je besmisleno reći “bejah pobeđen lutajućim vitezom” – pobedio me je u dvoboju vitez lutalica – jer vitezova više nema. Ali zašto se stidimo da kažemo recimo: bejasmo izloženi mutirajućem virusu
AKCENAT
Jedan od glavnih razloga što mi je drago da je propala Jugoslavija je taj što sve manje trpim teror spikera, da ne kažem “govorećih” u medijima, koji su nas čitav život terorisali akcentovanjem JUGOslavija, iako smo svi mi, da kažem slobodno i stalno govorili jugoSLAVIJA. Dakle, narodski rečeno kod nas se bolje čulo slavija, a kod njih jugo. Možda bi nas i slomili da je ta država trajala bar 500 godina a ne sedamdesetak. Sad se pitam kad će početi da menjaju ovo Srbija? Videćemo...
Koje su to osobe, kreature, iz kojih centara, gurale te čudne naglaske u narod? Šta je bila ideja? Možda da se neverovatna otpornost srpskog jezika nagriza akcentom? I tako udara na samu njegovu strukturu. Jer koji to još mediteranski jezik ima logičnu rečenicu od četiri na izgled iste reči poput
naše: gore gore gore gore. Ona dobija očigledno smisao samo kroz
naglasak, dakle izgovor! Takvih primera ima još i svi oni dokazuju veliki značaj izgovora, pri tom u svoj svojoj preciznosti srpski jezik ostavlja i mogućnost “privatne” varijacije u okviru akcentovanja određene reči. Kao u primerima SLANINA-SLANINA, ili PLANINA-PLANINA, gde “izgovarač” prateći sopstveni osećaj i raspoloženje, akcentuje po inspiraciji i kontekstu. U ovom akcentovanju najrazornija i zaista bestidna varijanta je PATRIjarh. I sad mi od Cara Dušana izgovaramo normalno patrIJARH, id dođu “lektori” i teraju nas da govorimo “kako treba”. Neko će reći da su jezičke stvari u domenu konvencije, dogovora. Pa možda i jesu, ali nisu stvar nagovora! Jedna od takođe neverovatnih stvari je dirigovana i sprovođena ideja, sigurno pola veka, koja direktno stoji u vezi s hajkom na akcente. Ideja o participu. Kao, particip bilo kakav “ne treba” koristiti jer je to ... pa, recimo zastarelo!
I šta smo dobili time? Jednom sam čuo u elektronskom mediju osobu koja sebe naziva piscem, da kaže: “govornici srpskog”; što je rogobatna primena engleskog spikers. Jer u tradiciji srpskog jezika je da se govornikom ne naziva čovek koji govori (koristi određeni jezik) već onaj koji govori “uokviren” temom, u odgovarajućim vremenu i naravno prostoru!
Još davno, kad sam bio na Svetoj Gori, čitajući jedan grčki turistički vodič (na engleskom), kroz manastire, shvatio sam kako se i na najmanjim i najbezazlenijim stvarima čuvaju državni interesi, kroz preciznu formulaciju. Tamo je doslovno, kad se govorilo o Hilandaru, stajalo da ga nastanjuju “serbian spiking manks”, što se na srpski prevodi samo upotrebom participa kao “srpski govoreći monasi”. Dakle, Grk nije napisao “serbian manks” – srpski monasi, što oni u suštini jesu, već se strogo držao službenog i formalnog. I ma koliko to meni tada a i sada izgledalo sitno, i sitno, on je u pravu. Jer, svi naši monasi, kao prvo, nisu ni tada bili srbi, a drugo i najvažnije, da bi boravili dugo u Grčkoj, dobijali su grčke pasoše. I u sad oni svi postaju Grci, ali se precizno definišu – umesto Grci, kao serbian spiking manks. Što ostavlja mogućnost i za tumačenje da se radi o nekim ekscentričnim Grcima, koji iz nekakvih njihovih razloga – govore srpski!
Ono što shvatam kao posebno ekscentrično i vizionarsko u ovoj priči iz sedamdesetih godina prošlog veka jeste naziv jezika – serbian, dok je tada uveliko i iz sve snage kod nas zvanično vladala, da ne kažem harala sintagma: srpsko-hrvatski. Eto, i to je moguće. U svoj svojoj sitnosti Grci su tada bili krupniji od mnogih naših institucija koje su trebale da budu, i slovile kao nacionalne! I ne samo krupniji, već su bili i vizionari. Oni su više verovali u srpstvo od većine u samoj Srbiji. Kad bi hteo da budem zlurad, izgleda da su ih toliko naplašili Kralj Milutin i Car Dušan da i 600. godina kasnije Srbin znači nešto u Heladi!
Kad sam počeo sa akcentom, da kažem još samo nešto o participu. Razumem da je besmisleno reći “bejah pobeđen lutajućim vitezom” – pobedio me je u dvoboju vitez lutalica – jer vitezova više nema. Ali zašto se stidimo da kažemo recimo: bejasmo izloženi mutirajućem virusu
